| |
No Age
Dom omladine Beograda
20. april 2011.
|
22. april 2011.
|
|
|
| |
 |
|
| |
Eto nama najzad, posle dužeg vremena, jednog koncerta „u pravo vreme, na pravom mestu“. Retko kada smo u poslednje vreme imali priliku da vidimo vrlo aktuelan bend, koji je se sa prošlogodišnjim albumom Everything In Between uspeo da se zatekne na svim relevantnim godišnjim listama, ali i od koga se tek mnogo očekuje.
No Age su u poslednjih par godina uspeli da izgrade svoj vrlo interesantan stil koji se često bez previše razloga predstavlja kao hardcore. Ova odrednica se na njih mogla primeniti u početku karijere, na singlovima i snimcima skupljenim na Weirdo Rippers albumu, ali je ona kroz razvoj benda podignuta na mnogo viši nivo. Da li je na to uticalo otvaranje koncerta za takve veličine kao što su Sonic Youth ili Pavement, ko će ga znati, ali zvuk benda koji je u početku najviše podsećao na ranije Husker Du (Zen Arcade period najviše) na poslednjem albumu mnogo više duguje My Bloody Valentine sa Isn't Anything albuma, tako da kao krajnji utisak ostaje odlična kombinacija najboljeg od ova dva benda.
Dok bubnjar i pevač Dean Allen Spunt i pored pomalo skromnog vokala ubedljivo vlada centrom scene i daje ritam celom dešavanju, glavna „zvezda“ je ustvari gitarista Randy Randall koji doprinosi da No Age i pored toga što ih je samo dvoje (da budemo precizni troje, pošto im je u jednom delu koncerta na semplerima pomagao Cundo Bernandez), zvuče kao da ih je mnogo više. Randy vrlo efektno koristi sva čuda gitarske tehnike, i uz puno loop-ova iz pozadine isporučuje bogatu višeslojnu lavinu zvuka, koja uz vrlo jednostavno ali žestoko bubnjanje, stvara jednu od najefektnijih i najinteresantnijih zvučnih slika koju trenutno možete čuti na svetskoj sceni. Retko koji bend tako jednostavno može da počne sa nekoliko žestokih hardcore pesama pa potom elegantno sklizne u psihodelični shoegaze kojem ni Kevin Shields ne bi imao šta zameriti, da bi se opet vratio noisepop-u, kratkim i udaračkim zvukovima koji vraćaju u prošlost i sećaju na kolege sa njihove disko kuće Sub Pop sa kraja 80-ih, dok rani Pavement odzvanjaju negde u glavi.
Ono što je možda u celoj priči najvažnije, No Age znaju šta je dosta. U njihovoj muzici nema praznog hoda, pesme nisu predugačke, kao ni ceo koncert (sat vremena sa bisevima), nema filozofiranja, dobićete ono što želite – energija, distorzirane gitare, mogućnost da skačete i plutate u isto vreme, što je u ovo vreme dragoceno. Naime, stalno nam se kao sedma svetska čuda predstavljaju polumrtvi singer-songwriteri, na psihofizičkim infuzijama i bez trunke energije u sebi, pa mi često izgleda da smo zaboravili da postoji i druga strana medalje, bendovi koji iz sve snage praše ceo koncert sa koga izlazite sa osmehom na licu. Još ako se na bisu bend prošeta kroz svoje manje ili više očigledne izvore kao što su Husker Du ili Black Flag, i počasti nas sa Green Eyes i Six Pack...
Šteta što je i pored više nego dostupne cene karata i pristojne reklame poseta bila relativno skromna, ne više od stotinak ljudi. Srećom oni koji su bili su očigledno znali zbog čega su došli, pa je bilo i mikrofona u publici i sličnih izliva radosti. Otišli smo zadovoljni, uz želju da ovakvih koncerata bude ubuduće mnogo više, šta više poželeti od jedne srede uveče.
tekst i fotografija - predrag tomić
|
|
|
|
